Дело

НЕКРОЛОЗИ 361 А Вуку Ст. Караџићу (о преносу костију му из Беча у Београд) Где се српски п о Српству збори, Усклик врео ода свуд се ори: Слава теби, дични српски сине! У песми: „Снови“ он нпр. овако нзражава своју иревелику љубав Српству: Златна зора од пстока руди, Мрак одгони мрачне ноћи дуге, Ој впни се из пламнијех груди, Силна пјесмо, певоље п туге. Свједок буди мог плама п жара, У млађанпх што мп тпња груди, Плама светог, што чудеса ствара, Што за Српство неирестано жуди. Прпчај роду нашу славу стару, Будп с братом, што у ропству сузи, Тешки ланци њега ланас тару, Тп му друга у невољп буди. Буди с њоме, док сунце не сине, Златно сунце слободице наше, Док се Српство свом циљу довине. Да засине, к'о што негда сјаше! То су прве Авдине песме; несме младићске, од пре двадесет му година. Доцније његове песме добивају јачи колорит, и то'више нису песме песника почетника, већ рођеног песника уметника. Тако нпр. у песми „Роб“, коју је он спевао сигурно у војничком затвору у Пешти, он у једном одељку овако нева: „И ако ме оков стеже, И везују тешкп ланци, У слободу одведу ме Недостижни моји санци. Малаксава тјело слабо, На очи ми сап се свија, Гледам, ето зора свиће, Чежњо моја пајмплија! Као да мп лахор лаки, По проседој ппри косп, Као да ме Божја рука, Из тог мрака небу носи,