Дело

362 Д Е Л 0 Као да ми усне љуби Чедо мојих идеала Као да ме око паса Грлп рука уздрхтала. Као да ме сунце грије Из ведрпне и са виса, И осећам заноси ме Дах од цвјећа мприса!... Нека чудна тајна радост Узбуђену душу плени, У слободи видим браћу, Видим род свој затрњени. Врхунац патрпотске појезпје Авдине јесте песма „18041904“ где он у патриотском одушевљењу узвикује: „Иванковац, Делиград, Мпшар п Пазар Вељко, Стеван, Милоје, Поцерац и Он, Историју створише, а тужнп Чегар Од хероја направи вјечни легпон! Тополскога змаја свита. Пуна је бола Авдина несма „Ханџар“ у којој он тај свој бол овако излива: „Де ми причај, стара ђордо, 0 мегдану месту милу, И крваве бојне дане, И негдашњу прошлост билу, Причај мени стару славу, Дику нашпх прадедова И крвава бојна поља, Дивни символ мојих снова. Али ћути!.. не причај ми, Немој врјеђат старе ране, Кад си братску крв пролила. Не спомињи оне дане. Ох прећути, тренут црни, Кад те братска рука трже, И у срце, — ах несреће, Твој врх оштри брату врже! * Авдо Карабеговић, био је још и њежан лирик, и то, што је он живео у нас готово не примећен као такав, узрок је тај