Дело

364 Д К Л 0 Или на пр.: „Еј славво ти је пјесник бити, Драгу грлит, вино пити, С пољупцима мезетити, Еј, славно ти је пјесник бити. Последње песме Авдине, нредочавај.у блиску катастрофу његову и од њих је најкарактеристичнија она, коју у почетку овога чланчића исписасмо. Има Авдо Карабеговић joru пуно песама, разбацаних у свима нашим књижевнпм и политичким листовима, на које нисмо могли у овај мах да се обазремо, али из ово неколико, које смо овде цитирали, види се јасно и позитивно, да је Авдо био прави песник. Авдо Карабеговић био је висок, црна, више оиаљена и по мало рохава лица, на коме су сијале увек насмијане влажне ватрене очи. И ако је имао већ тридесет година, науснице га тек бејаху гариле. Носио је се и држао увек отмено, и имао је у себи нечега аристократског. Ко се једанпут у животу с њиме срео, тај га је морао заволети. Он је ту опет љубав умео обилно, до пожртвовања да враћа. Од свега на свету највише је љубио Српство и своју домовину, и једини идеал био му је, да је види ослобођену. Са том жељом је и умро... Лака му била српска земља коју је тако жарко љубио. Милорад М. Петровић f НИКОЛА Т. ЈАНКОВИЋ Још нисмо као што треба оплакали и ожалили Авду, који сад мирно почива у паручју црне земље што се цела огрнула белим, снежним покровом, а смрт понова замахну својом оштром косом и немилостиво покоси, шеснаестога децембра, још један нама драг живот, отрже из средине наше још једног младог и симпатичног књижевника Николу Т. Јанковића, а јадној и уцвељеној матери милога јединца. Пре тридесет и шест тодина Никола је угледао прве сунчане зраке у оном делу старога Београда који је тако лепо описивао у својим приповеткама, и судбина је можда тако хтела да тамо види и последњи сунчев залазак.