Дело

80 Д Е Л 0 — Морам у иетерхоф. — А коњ, је ли дошао из Царског? — Дошао је, али га још нисам видео. — Кажу, да Махоћинов Гладијатор рамље. — Глупости! Како ли ћете само трчати по овом блату? рече други. — Ево мојих спаситеља! — спазивши ову двојицу, повика Петрицки, нред којим је стајао посилни, са ракијом и киселим краставцем на служавнику. — Јашвин каже да пијем, те да се освежим. — Баш нам досадисте јуче, — рече један од ове двојице — целу ноћ нисмо снавали. — Али како смо тек завршили! — причао је Петрицки. — Волков се попео на кров и говори како га обузима туга. Ја викнем: дај музику, свирај жалосни марш! И он ти лепо заспа на крову уз звуке жалосног марша. — Пиј, пиј ракије, то је добро, а затим селтерске воде и што више лимуна, — говорио је Јашвин, стојећи над Петрицким, као мати, кад нуди дете да узме медецину, — а затим мало шампањца, тако једну флашицу. — Е, то је паметно. Чекни, Вронски, да попнјемо. — Не, збогом господо, ја данас не пијем. — А бешале, да не отежаш? Онда ћемо ми сами. Дај селтерске воде и лимуна. — Вронски! — повика неко, кад је он већ био у ходнику. — Шта? — Требао си и косу ошишати, сувише је тешка, особито на ћели. Вронски је, заиста, пре времена почео да ћелави. Он се весело насмеја, показујући своје честе зубе, намаче шапку на ћелу, изиђе из ходника и седе у кола. — У коњушницу! — рече он и извади писма, да их прочита, али се предомисли и остави их за доцније, пошто прегледа коње. — „После!...“ XXI Привремена коњушница од дасака била је направљена поред самог иподрома, и ту је морала бити јуче доведена његова кобила. Он је још није видео. Последњих дана није је сам