Дело

АНА КАРЕЊИНА 79 — У коњушницу, а треба ми отићи и до Брјанског због коња, — рече Вронскн. Вронски је, заиста, обећао Брјанскоме, који се налазио на десет километара од Петерхофа, да ће доћи и донети му новац за коње. Али другови се одмах досетише, да он неће само тамо. Петрицки, продужујући певање, намигну оком и напући уста, као да је хтео рећи: знамо ми тога Брјанског. — Пази, да не одоцниш! — рече само Јашвин и, да би променио разговор, упита, гледајући кроз прозор на коња, кога беше продао Вронском: — Како мој зеленко, служи ли добро? — Стани! — повика Петрицки Вронскоме, који је већ одлазио, — Брат ти је оставио једно ппсмо и своју цедуљицу. Чекни, где ли су? Вронскн застаде. — Па где су? — Где су? Ту је пптање! — рече свечано Петрицкн, метнувши кажипрст на врх носа. — Та говори, мани се глупостп! — смешећи се рече Вронски. — Кампн нисам ложио. Овде је негде. — Море не лажи? Где је писмо? — Не, збиља, заборавио, сам. Или сам, може бити, сањао? Чекни, чекнп! Та шта се љутиш! Да си ти јуче, као ја, попио четири бутеле, ти би заборавио, како ти је име. Чекни, сад ћу се сетнти! Петрицкн оде иза преграде и леже на свој кревет. — Стани! Овако сам ја лежао, а тако је он стајао. А-а-а. Ево га! — и Петрицки извади писмо испод душека, где га је био сакрио. Вронски узе писмо и цедуљицу од брата. То је било баш оно, које је очекивао — писмо од матере са прекорима за то, што не долази и цедуља од брата, у којој јавља, да има нешто с њим да разговара. Вронски је знао, да је све то о оном истом. „Шта се њих тиче!“ помисли Вронски и, згужвавши писма, ћушну их пзмеђу дугмета од мундира с тим, да их путем, пажљиво прочита. У ходнику сретоше га два официра, један из њиховог а други из другог пука. Стан Вронскога увек је био збориште свих официра. — Камо ћеш?