Дело

364 Д Е Л 0 она. Она летимично прочита до краја све и још једанпут прочита цело писмо спочетка. Кад је свршила, она осети да joj је хладно и да се па њу срушила тако страшна несрећа, какву опа није очекивала. Она се кајала јутрос за оно што је рекла мужу п желела је само једно, да те речи остану некако као да нису ни казапе. И ето, ово је писмо тврдило да те речи нису биле ни исказане и давало јој је оно што је желела. Али сад јој је то писмо изгледало страшније од свега што је она могла замислити. „У нраву! У праву!* проговори она. „Разуме се, он је увек у праву, он је хришћанин, он је великодушан! Да, подли и гадни човече! И то нико, осим мене, не разуме и неће разумети, а ја не могу да протумачим. Опи кажу: религиозан, моралан, частан, паметан човек; али они не виде оно што сам ја видела. Они не знају, како је он осам година гушпо мој живот, гушио све што је било у мени живога, — да он ни једанпут није помислио, да сам ја жива женска, којој је потребна љубав. Они не знају, како ме је на сваком кораку вређао и носле тога остајао врло задовољан. Зар се ј а нисам старала, старала свима силама да нађем оправдање своме животу? Зар се ј а нисам трудила да га волим, да волим спна кад се већ муж није могао волети? Али дошло је време, ја сам појмила да више не могу себе обмањивати, да сам ја жив створ, да ја нисам крива, да ме је Бог такву саздао, да ми је потребно љубити и живетп. II сад шта? Кад би ме убио, кад би убпо њега, — ја бих све претрпела, ја бих све опростила, али не, он—* „Како нисам могла погодити, шта ће он учинити? Он ће учинити оно што је својствено његовом ниском карактеру. Он ће остати у праву, а мене пропалу још ће горе, још више упропастити...“ „Ви сами можете замислити, шта очекује вас и вашега сина“, сетп се она речн из писма. „То је претња да ' ће ми одузети сина, и то је, вероватно, по њиховом глупом закону могућно. Но зар ја не знам. зашто он то говори? Он не верује у моју љубав према сину, или презире (као што се увек подсмевао), презире тај мој осећај, али он зна да ја нећу бацити сина, да га не могу бацити, да без снна за мене не може бити живота чак и с оним, кога волим, а ако бацпм снна и побегнем од њега, да ћу поступити као најсрамнија и најневаљалпја женска — то он зна, и зна да ја нисам у стању то учинити“. „Наш живот мора ићи, као што је п пређе ншао“, сети