Дело

36G Д Е Л 0 — Одговор? Да, — рече Ана — нека чекне. Ја ћу звонити. „Шта могу да пишем?“ мислила је она. „Шта ја могу да решим сама? Шта ја знам? Шта ја хоћу? Шта ја волим?“ Опет она осети, да јој се у души почиње двојити. Она се опет уплаши од тога осећаја и дочепа се првог повода за делатност који јој се указа и који би је могао одвојити од мисли о себи. „Ја се морам наћи са Алексијем (тако је она мислено звала Вронскога), једини он може ми рећи шта треба да радим. „Да одем до Бетси, можда ћу га тамо видети“, рече она у себи, заборавивши са свим, да је јуче, кад му је она рекла да неће ићи кнегињи Тверској, он казао да ни он такође неће ићи. Она приђе столу, написа мужу: „Примила сам ваше писмо. А.“ и позвонивши, даде лакеју. — Нећемо путовати, — рече она Анушки, која уђе у собу. — Са свим нећемо? — Немојте распаковавати до сутра, а каруце нека остану. Ићп ћу до кнегиње. — Коју хаљину да спремим? XVII Друштво партије крокета, у које је кнегиња Тверска позвала Ану, требало је да се састоји из две даме са њиховим обожаоцима. Те две даме, које су звали, подражавајући некој другој имитацији, ies sept merveilles du monde1, биле су главне представнице једног новог одабраног петроградског круга. Те две даме прппадале су, истина, вишем кругу, али потпуно непријатељски распо.шженом према ономе, који је Ана посећивала. Осим тога, старп Стремов, један од утицајних људи у Петрограду, обожавалац Лизе Меркалове, био је по служби непријатељ Алексију Александровичу. Из свих тих обзира Ана није хтела да иде и на тај њен отказ односиле су се оне илузије у писамцету кнегиње Тверске. Сада пак, надајући се да ће видети Вронског, Ана је зажелела да иде. Ана дође код кнегиње Тверске пре осталих гостију. У оно исто време кад је она улазила, улазио је и лакеј Вронскога, са рашчешљанпм залисцима као камер-јункер. Он застаде код врата и, скинувши капу, пропусти је. Ана га познаде и ту се тек сети, да је Вронски јуче рекао да неће доћи. Сигурно је о томе послао писамце. 1 Седам чуда на свету.