Дело

АНА КАРЕЊИНА 367 Она је чула, скидајући горњу хаљину у предсобљу, како лакеј, који је изговарао чак и р као камер-јункер, рече: „од грофа кнегињи,“ и предаде писамце. Хтело јо.ј се да га упита, где му је госиодпн. Хтело јој се да се врати натраг и да му пошље писмо: да он дође к њој, или да она сама дође к њему. Али ни једно, ни друго, ни треће није се могло учинити; већ су се чула звонца, која су јављала о њеном доласку и лакеј кнегиње Тверске већ је стајао полуокренут крај отворених врата, очекујући њен пролазак у унутарње собе. — Кнегиња је у врту, одмах ће бити извештена. Ако је по вољи, изволите у врт? — рече други лакеј у другој соби. Стање неодлучности и нејасности било је оно исто као и код куће; још и горе, јер није било могућно ништа предузети, није се могао Вронски видети, а требало је остати овде у туђем и тако противном њеном расположењу друштву; али она је била у тоалети, која јој је, она је то знала, дивно стојала; она није била сама, око ње је био овај обичан свечанп поредак доколице, и било јој је лакше него код куће; она није морала да измпшља, шта јој треба радити. Све се радило само по себи Сретнувши се с киегињом, која јој је ишла у сусрет у белој изванредно елегантној тоалети, Ана јој се осмехну као и увек. Кнегиња Тверска ишла је с Тушкевичем и рођаком госпођицом, која је, па велнку срећу родитеља провинцијалаца, проводила лето код знамените кнегиње. Спгурно је на Ани било нешто особито, јер је Бетси одмах то приметила. — Рђаво сам спавала, — одговори Ана, гледајући у лакеја, који им је ишао на сусрет и, по њеном мишљењу, носио писмо од Вронскога. — Како ми је мило, што сте дошли, — рече Бетси. Уморила сам се и тек што сам хтела да погшјем шољу чаја, док они не дођу. — А ви бисте могли отићи — окрете се она Тушкевичу — с Машом, да пробате крокет-гроунд, тамо где је оно окресано А ми ћемо успети да се за чајем срдачно поразговарамо, we’ll have а cosy cliat, ]е л’ тако? — обрати се она Ани, с осмејком, стискајући јој руку, у којој је ова држала амбрел. — Тим пре што ја не могу осгати код вас дуго, јер ми је неопходно да одем до старе Вреде. Сто година јој већ обе-