Дело

Ј1АЂА ЈЕДРИ ... СПЈЕШИМО о имале ни смисли ни сврхе, што ниједноме закону не може патња бити сврха. Будућ да ће до мало моја лађа доједрити до обале вјековјечанства, зашто нећу ја самахан бродар, на овој пустој пучини, још мало и боље погледати у се, у своје унутрашње? Мило ми је зањорити у дубине своје душе, да се у њој видим, да се у себи, у својој вјери схватим, и себи представим. lIoвјек је у вјери. Ја сам много људи сусрио на иуту својега живота, и може бити да ћу их још много сусрести. Да сам ја свакога од њих упитао: Познаш ли ти себе? Знаш ли ти свој прави живот'.Не само они ми не би били знали на ово одговорити, него, може бити, да не би били ни разумјели мојега упита. Што ово значи? Ово значи да је мало, да је прем мало људи што себе познају, и што су збиља хтјели себе докучити и схватити у правоме својему животу. Ја сам управ оно што у мени мисли и хоће. Ово је прави живот; ово не живи крухом, зего од вјере. За ово имамо најприје и највише радити, и све ће нам се друго додати. Једино радити за тијело, значи једино радити за црве; радити за оно што у мени мисли п хоће, значи радити доиста за себе. /ђудевнт Вуличевић.