Дело

372 Д Е Л 0 зумљивија. Слика Преднћева „Пијана браћа жалосна им мајка“ била је уметност ближа ширим масама, она је чак и деловала у васпитном смислу, народ је у њој гледао у огледалу мане нерадника; Па Крстићева „Утопљенида“, или Црногорке његовеу воћњацима; или Предићева слика „Новратак Босанаца на згариште“. Стева Тодоровић, Крстић и Предић сликали су нриличан број цркава у својим правцима, не само од историске него и од праве уметничке вредности, са Пајом Јовановићем, који је дао Новосадску Саборну цркву у своме правцу, у коме је он дао неколико уметничких творевпна са историским предметима обраде, и са Предићевом Панчевачком црквом се закључује овај трио у црквеној сликарској уметности; у њој изгледа да ]ош за дуго нећемо добити никаквих новпх тековина. Натурализам овога пута изгледа да је сасвим изашао из зидова и сумрака црквенпх дворана, блудећи за Психом. Неколико мањих колективних изложаба: Марка Мурата, Ристе Вукановића, Пашка Вучетића и иојединих слика Паје Јовановића, Коена, скултуре Ђоке Јовановића, Пере Убавкића, дали су новијој уметности врло мале наде да ће из ње понпћи нацпонална уметност са чисто народним обележјем. Старији уметници чвршће су држали у рукама народни стег, ови млађи мекушнији од њих примали су утицај оне уметности у којој су се васгштавали. Најјачи међу њима Паја Јовановић ностао је нотнуно западњак, да своје моделе често не облачи у црногорско и арбанашко одело, не би ннко погодио у његовој психи Србина Банатске равнице. Марко Мурат веран далматинскоме приморју испољава у својој уметности топлије и снажније своју народност. 1904 год. под развијеннм стегом југостовенскпм у Београду стекли су се иод срнском тробојком сви српски уметннци (с једним изузетком), тек тада се видело, колико је свако племе на по се носило на својој култури нацпонално обележје, а у колико су у томе српски уметници бпли разнородни. Тежња Југословена о слагању у један сноп, унела је и међу uac слободом разлењене нових културних тежња и жеља за уједињењем, за ултрирањем уметничких осећања н филтрирањем капиталистпчких тежња, које су отпочеле и нас овако мале да гуше и море. Осећање за, јаче култивнсање навнка, нарави, културнијем животу, пагло су се ночела развијати, у толико лакше, што