Дело

АНА КАРЕЊИНА 93 Она погледа у њега. „Не, то се мени учннило", помисли она, сећајући се израза његовог лица, кад се заплео на речи нлетрпео; не, зар може човек са овим мутним очима, са овим задовољним спокојством осећати штогод?“ — Ја немогу ништа да изменим, — прошанута она. — Ја сам дошао да вам кажем, да ја сутра путујем у Москву и да се више нећу вратити у ову кућу, а ви ће те добити извештај о мојој одлуци нреко адвоката, коме ћу поверити парницу развода. Мој син ће прећи сестри, — рече Алексије Алесандрович, сећајући се једва онога што је хтео да каже о сину. — Вама је потребан Серјожа да би сте менп прнчинилн бол, — проговори она, гледајући га испод веђа. — Ви га не волите... Оставите мн Серјожу! — Да, ја сам изгубио чак и љубав ирема сину, јер је са њим скопчана моја одвратност према вама. Али ја ћу га ипак узети. Збогом! И он хтеде да изаће, али сад она задржа њега. — Алексије Александровичу, оставите Серјожу! — прошапута oua још једанпут. — Ја немам нпшта внше да кажем. Оставите Серјожу до мога... Ја ћу скоро да роднм, оставите га! Алекеије Александвијевич плану, истрже од ње своју руку н ћутећи изађе из собе. V Чекаоница знамепнтог иетроградског адвоката била је пуна, кад је Алексије Александрович ушао у њу. Трп даме: старнца, млада жена и трговкиња; три госнодина: једап — банкар Немац, са нрстеном на прсту, други — трговац са брадом, п трећи — срдити чпновннк у мундиру са крстом о врату, очевидно одавно су чекалн. Два помоћннка нисалн су за столовима кврчећи перима. Прнбор за писање, што је Алексије Александрович јако волео, био је пеобнчно леп. Алексије Александрович пије могао а то да ue прнметн. Један од иомоћнпка. не устајући и зажмирившп, срдито се обратп Алекснју Александровичу. — Шта желнте? — Ја имам посла код адвоката. — Адвокат је заузет, — одговори строго номоћппк, иоказујући пером на оне, који су чекалп, н настави ппсање.