Дело

РАМОВ СИНОВАЦ 151 Он. Не, што се тиче новог стиха. У свима њиховим дивним песмама нема ни шест узастопиих стихова који би се могли компоновати. То су оштроумне изреке, мадригали лаки, нежни и изврсни. Али да би увпделп како у њима нема извора за нашу вештину, највећу од свих, не изузимајући Демонстенову, дајте их неком да их рецитује, они ће вам изгледати хладни, без жпвота и монотони. Нема у њима ничег што би могло послужити као модел за песму: тако бих волео да компонујем Максиме од Ла Рошфукоа и Мисли Паскалове. То би значило животињској страсти диктовати правац ко.ји се нама допада; њени изрази треба да долазе један за другим, фраза треба да буде кратка; њен смисао не сме бити сав исказан; да музичар може располагати сваким њеним делом; да може изоставпти једну реч или је поновити, додати још неку, да може да је окреће и преврће као полип а да је не иоквари; ето шта француску лирску поезију чини много тежом него, што су језици са инверзијом, код којих имате свега тога... Свирепи варварине, забоди свој мач у моје груди; ево готов .сам да примим кобни удар, удри, што не удараш... Ах! ја чамим, умирем... потајна ватра гори у моме срцу... свирепа љубави, шта хоћеш ти од мене?.. поврати ми стари тихи мир... дај ми разум... Страсти треба да буду јаке; музичар и лирски песник треба да буду веома нежни. Песмом се готово увек свршава појава. Иотребни су нам узвици, усклици, обуставе прекиди, иотврде, одрицања: треба слободно да зовемо, призивамо у помоћ, да вичемо, јецамо, плачемо, да се смејемо. Ако нема духа, епиграма, ових лепих мисли, онда је то далеко од просте ирироде. II немојте мислити да нам игра позоришних глумаца и њнхово декламовање могу послужити као модел. Пн! нама то треба енергичније, мање извештачено, више истинито; простн говори, обнчни гласови страсти нама су у толико потребнијн, у колико је језик монотонији, са мање акцената; жпвотињскп глас или глас човека страснога њима служе као модел. (Док ми је он тако говорио, светнна се повукла или за то што није ништа разумевала, или што се мало интересовала за оно што је он говорио, пошто у онште дете као и човек, а човек као и дете радије се забавља пего што се учи; свако је бно на својој игри, а ми смо осталп самн у своме куту. Седећи на једној клупици, пошто је главу наслонио на зид, онустио руке, очп у пола затворно он мп рече):