Дело

158 Д Е Л 0 „Прослава педесетгодпшњице књижевног рада српског пјесничког великапа, пјесника љубави, слоге и мира, прометнула се је жалибоже у злопамјерни покушај демонстрације свесрпског шовиннзма проти Хрватству, на хрватском тлу, у срцу Хрватства. Очевидно се је ишло за тим, да се изазове Хрватство, како би се касније могло пред свијетом на нас ноказивати, као на небраћу, која сметају Србима чак и у њиховим културним прославама, чиме би се потврдиле оне клевете, којима нас даномпце обасииљу иа све страпе, као небраћу и оруђе Нијемства и Мађарства проти Славенству. Одбор за прославу удесио је ствар, сад било ради песпретности одборника, било злонамјерице, тако, те су пекоја хрватска друштва била иозвана, да учествују код те прославе, али форма позива била је увредљива и провокаторна. Намјерице изостављен је или је искрпвљен хрватски назив тих позваних друштава, а у програму прославе одређен је дан за поход „српских* плитвичких језера. Али све то још не бијаше доста. Када смо ми мислили, да ће се изазивачи дозвати иамети, видећ, да Хрвати нису вољнн остати равнодушни ирема оваковим провокацијама, стиже неколико дана прије, него лн му је врнјеме било, задарски Српски Глас, да пас исмнје, што смо се усмјелили просвједовати проти потпису хрватског великог жупана на позиву на „српска“ плитвичка језера, те да нам довикне: „Док ви причате о хрватском терпторију, који је и мртво слово и мртва ствар, ми ћемо Србп, живи и весели, скакати по њему и па њему ћемо славити најсрпскпје славе“. Ето га, да нас увриједи у срце н у душу, довикујући нам у броју, који је намјерпце пешто рапије, тик пред саму Змајеву свечаност у Загребу послан: „Нека се позивље на хрватску краљевину, које нигдје па свијету нема. Нека он (Обзор) рекламује права те краљевине, које нико не нознаје. Позитивни закони, који су сада на -снази и којима Обзор мора да се клања, друкчије причају о хрватском тернторију и о хрватској краљевини. „Ни то није било доста. У суботу јавио је Србобран, да је овај исти Митровић, који уређује Српски Глас, који је ваљда сам нанисао онај инзулт на Хрватсгво у свом листу, имао срца, да што прије похрли у Загреб, те на лицу мјеста види триумф свога изазивачког писања протп Хрватству. Је лн му заиграло срце, када је чуо падање камења ua српске куће и кад је чуо за оне толике жалоспе нризоре, којима се