Дело

ЊБН ПРЕСТО Гиздава и окретна, умешна и услужна допирала је свуда где и човеково око — све му је она собом заклањала и у свему му себе представљала: кроз њу је небо гледао, с њом је по земљи ходио. Али је њој то било мало; тражила је она себи станиште сталније и поузданије. И почела је да служи човеку: на уста му је летела, на лице му се пела, на врат му седала... Служила га је предано и користила му много; а он се све више навикавао на њу и дошао је дотле да није могао живети без ње. Тада је она ликовала и — ишла даље. Уђе му у очи, у срце, у душу, па ту начини престо за себе. II она завлада, уместо да служи. Од осећања и утисака човекових начинила је узде за њега. Слободан човек постао је привезан и бесвестан роб њезин: он данас држи да верује у оно, у што не верује, да воли оно, што не може да воли, да живи за оно, за што не живи; она влада њиме и светом кроз њега. II данас свет као да једино радп ње ностоји: негује је, цени и клања јој се. Само зашто ли јој даде тако ружно име — лаж? Ст. С. Н