Дело

368 Д Е Л 0 накнаде за штете које град нанесе усевима и плодовима. Али начин којнм се долазило до средстава иотребних за исплату накнаде не одговара појму обезбеђења. Покрићу штета били су, осим неких незнатних прихода, намењени: интерес основног капитала, известан (Vio) део прихода Срп. Држ. Класне Лутрије и стални прирез, који се наплаћивао по законом утврђеној таблици. Сви ови приходи долазили су од државе. Према томе, држава је из оппдих средстава стварала фонд, из којега су исплаћиване накнаде оштећеним пољопривредницима. А ништа се тога ради није специјално разрезивало на сопственике усева и плодова. Међутим основна је одлика обезбеђења, да се штета која једнога снађе дели између више лица којима грози иста опасност. Држава је у Србији изишла из скромне улоге посредника, који само организује обезбеђење, а све остало у главном оставља да обезбеђеници сврше између себе. Она се латила једног много компликованијег посла — из својих средстава створила је фонд за накнаду штета — којп није одговарао ни способности ни финансиској моћи њеној.“ Отуда се и морало десити оно што је било: укидање овога закона на неодређено време. Колико је неприродна улога била, кој.у је наша држава овим законом узела на себе, види се у осталом из ових података. Док је код Баварског (државног) Завода приход од премија изнео у 1907. близу 4 мил. марака, а државна потпора само 200.000, у Србији је, исте године, држава дала фонду без мало пола мил. динара. Па ипак је само б% штете могло бити накнађено! (в. стр. 48) — Оволико мали % накнаде штете између осталога, такође врло лепо илуструје солидност овог нашег закона о обезбеђењу од града. С правом на послетку писац чини замерку овоме закону и стога, што је он све извођење поверио Министарству Народне Привреде, које пити је имало довољно, нити технички снремног персонала за ове послове. Једипа корист коју писац признаје овом закону састоји се у томе, што се на тај начин прибирао неопходно потребни материјал за завођење правог обезбеђења. Само, разуме се, да је та корист била и ирескуно плаћена. Стога се мора дати потпуно ираво нишчевом тврђењу, да бн било корисније, да се место стварања фонда, веома скуног по његовим резултатима, иочео још 1905 годипе уносити у буџет само кредпт потребан за прнбирање података. „Тако би се по јевтину цену добила поуздапа основа за потоње завођење нравог обезбеђења“ (стр. 49.)