Дело

54 Д Е Л 0 Селва. Имате право. (Покушавајући да говори непоузданнм гласом). Догађај је ирост. Прост и вулгаран. — Било је овако. — У недељу... не у недељу... идући празник није недеља... него, мало мари!.. Требало је да држим говор у предграђу... Јер варош има једно велико предграђе... Него, мало мари!.. и били смо потражили допуштење... као што је већ ред! (Снажно). Али шта ми је, за бога! Што не умем да говорим?.. језик ме више не служи... Шта мислите ви о мени? Ох! Ви видите човека који више ннје човек. Јер знате, ја сам један сиромашан радник... Син сам радника, али — не говорим то, да бих се хвалио! Помислите, да лп хоћу у овом тренутку да се хвалим!.. Ја... Али, ја сам био речит... Говорио сам лако, убедљиво, мој говор је ишао увек свом циљу право као мач и односио друге са собом! Шибао сам до крви и говорио сам... говорио сам не обичне ствари, него своје мисли! Јер, младићу, сами видите, био сам дошао до извесних закључака. Били су плод мог нерасположења можда, интимног буњења против неправде чињене мом сталежу: ја сиромах, ја ништа, ја који сам осећао да сам човек. — Доцније сам читао и учио; и онда нађох пли делимице или потпуно у мислилаца јачих од мене исте мисли... мисао постаде крв моје крви, душа мојих речи... То за то, да бисте знали шта сам, какав сам, и зашто. — Догађај. — Дакле идућег празника имао сам да говорим у предграђу. Требало је расиирити поново у нашем крају борбу против извесних капиталиста. Допуштење за говор било је добивено, јер смо имали на то право. Али заинтересованп дабогме били су бесни и било је очекивати да ће измислити какву имфамију, како би са збора уклонпли најопаснијег говорника. Власт представља један бригадир с који смо иначе били у најбољим односима. Био је показао више нута парочиту наклоност ирема мени, и шта више имао је обичај да шета са мном, мало да би се начинио тако у сенци ђаволовој лепим, а мало и као добар полицајац... Јуче у вече, отирилике у ово време, сретнем га и он ми се придружи с једним другим полицајцем, кога нисам иознавао и који пође поред мене. Кад стигосмо нред кафапу на иијаци, бригадир ми нонуди један вермут који ја примим... Ја сам седео овако... мало заклоњен столом... Брнгадир је био овако, његов друг с ове друге страпе, а седели смо иред кафапом... Говорило се о овом и оном, кад наједаппут оназим да ме бригадир нешто носматра... бацајући час по час неке