Дело
64 Д Е Л 0 скпјех Богова. II сјутрадан истрага се водила, истина се тражпла. Да је опа нађена и да је свето сахрањена у ковчегу иисанијех, и непотписанијех записника, најчвршће су нам јемство они честити н свијесни људи из парода, од којијех је по један морао увпјек бити присутап испнтивању. „II они одоше даље да траже истипу. Хоће баш до дна да дођу, те да је голу и чисту изнесу, кад се о нечијим злодјелима поведе рнјеч у јавном збору, било у Бечу било у Задру. „ Али, чинило се што му драго, пикад и ником неће поћи за руком да забашури и да омаловажи тежпну и озбиљност тортура, којијема је наш народ изложен са стране некијех недостојнијех чувара јавне сигурности. Ми изнијесмо на видјело згољну истипу. Нека просвијећени свијетвиди још и у ово доба, на прагу и у комшилуку напреднијех народа, има живијех, робова, који не могу да нађу заштите на својем голом животу“. Просвијећени свијет није до сада’ ово читао. Читале су власти, којих се највише и тицало. Оштро перо, које је писало та писма, узбунило је малко старјешине жандара. Из Задра ишле су брзојавне и писмене наредбе, да се нађе — писац тих писама! Није се тражило, да се види и дозна истина о чињеницама, које су се набрајале. Тражио се писац. Уреднику Српскога Гласа, писцу овпх редака, речено је на мјеродавном мјесту, да ће га та писма стрпати у — тамницу. Као одговор на то препоручено је писцима, да још јаче наоштре пера. Кад се замијесило, требало га је гонити крају. У 42. броју 1899 год. Српског Гласа, под једнаким патписом Тортуре у Буковици, штампано је ово писмо: „У 38. броју овога листа почели смо набрајати тортуре, које се код нас чују и виде. Сада ћу да паставим ту тугаљиву пјесму. Невоље нашега народа велике су и тешке у свпјем правцима и у свакоме погледу. Али просте биле све осим онијех, с којијех му није на миру ни оно мало црне коже, што му држи измучене кости. Па ко му те невоље задаје? Баш они. који су његовијем жуљевима плаћени да га штите и бране: они, који се називљу чуварпма личне и имовне сигурности његове. Каквој се заштити наш парод од њих може надати и коју обрапу да очекују, нека за пример послужи овај грозни чин, који смо ми у првом пашем писму само споменули, а који, по казивању једнога, на коме се је извршио, у потапкостима овако стоји: