Дело

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 05 „Три несрећника, и то главом: М. Т>., Т. М. и В. С. не знамо да ли нраво или криво — окривљени су били :за крађу грожђа у Ервенпку. Допраћени су сва тројица у жандарску касарну и одијељени један од другога. Почело је испитивање. Није иам познато, јесу ли или нијесу ли они признали злочин. Истнна је тек, која се неће дати лако забашурити и сакрпти, да су се у неко доба поћи, у школи, која је под касарном, јасно и разговјетно чули јаки ударци по једноме од њих, ајошјаснијеи разговјетније чуло се је његово очајно запомагање. „Вајме мени, мајко моја!“ Чуј сад ову, питоми свијете, чујте господо народни посланици, чуј н ти висока и милостива владо! Једноме је од овпх невољника заповјеђено било, да се го свуче. II кад је ту немилу заповјед извршио, један му је мучитељ узјахао на врат и наређпвао да зубима дохвата срамнп дио његовог тијело. II ou је морао да учини то! „Кад о овакијем арнаутлуцима долазе гласовп из косовског вилајета, просвијећени свијет стреса се од ужаса п у пме човјечностп пита и тражи, да им се на крај стане. А хоће лн јадни Србин Буковичанац дочекати, да га барем ноштеде од сваких недјела? Онога, којп је нама све ово иснрпповиједао, док је нригнут стојао, изувајући се и обувајући — јер му је тако наређено било — немплице су ударали шакама по врату тако, да се је већ онесвестио био. Дошао је к себн много времена кашње, кад су се, на лупање и вику двају учитеља, мучитељи од њега удаљилп. „На суду у Кистањама, кажу, ови су несрећнпци одмах нријавили све ово. Судац их је упутпо, да поднесу тужбу на надлежно старјешинство. II кад су за то дочули онп, којп су их мучили, иохитали су брже боље, да нх пријетњама н застрашивањем од тога одврате. А н њекидан, кад су нх водили на пспитпвање, један жандар п један колопаш настојали су око њих ua све могуће начине, да сакрију истпну н да кажу, како они никако нијесу билн мучени. Уз то су нх н ракијом нојилп. Они су ипак све казали. „Ништа није чудније, него што у свој овој нечовечној и звјерској шгри надлежни траже њекаква свједочанства п нпкакве вјере не иоклањају јасном п чнстом казивању мученијех. као да тобож злочипцн воде за собом свједоке п своја недјела почнњају у јавности, да нх свак впдп н чује. Још је чудннје Дело, књ. 51.