Дело

88 Д Е Л 0 се могло замислити, кад би душа била само сума телесних функција, јер у том случају ниједна индивидуа не би могла постати другом, пошто је ова баш зато друга индивидуа што има друго тело. Ако је пак душа одвојена од тела, онда она може доћи у разна тела и онда је тачно спиритуалистичко уверење да је тело само одело душе. Може се рећи сигурно да бесмртност није немогућа, али исто тако сигурно може се рећи, да је она могућа само у једном облику, као бесмртност безличне душе, а не људске душе; није дакле могућа бесмртност човека, већ душе, т. ј. онога што је идентично у свима људима, онога Ја, за које смо инстинктивно уверени да може бити у сваком телу. То опште Ја, које је квалитативно једнако а нумерички различно у разним људима, бесмртно је; оно пак садржајно Ја, којим се један индивидуум разликује од другог, дато је с чулном свешћу и ишчезава с њом; тражење ове последње бесмртности, бесмртности садржајног Ја, било би тражење нечег што је метафизички немогуће. Платон је у ствари иристалица популарног гледишта на бесмртност, само што је он окренуо однос: душа се у чулном свету сећа идеалног света, а у идеалном не сећа се чулног. Међу тим оба су сећања принципиелно немогућа; сећање је могуће само на основу мозга, дакле се душа не може сећати надчулног света, јер тамо пије имала овај мозак, који сада има, нити се може сећати у надчулном свету чулног света, пошто неће понети са собом мозак који има. Само онда егзистенција има вредности, ако постоји један идеалан свет и ако су појединачне свести способне да постану становници тог идеалног света. Чулни свет је променљив и као такав нема вредности. Док се год живи, дотле живот има вредности, али кад се живети ирестане, онда живот којим се живело више нема никакве вредности. Друкчије речено, за онога којн је престао живети, са свим је свеједно да ли је у том проживелом животу имао максимум задовољстава разне врсте или не, и са свим је свеједно колико је дуго тај живот трајао: онај, који се у опште није ни родио, потпуно је тада једнак с њим. Оно што је у Платону велико, то је замисао једног вечног света, то је уверење да апсолутну вредност има само једна таква надчулна егзистенција. Сама та идеја вечите егзистенције чак и кад би била нетачна, остаје најдубља практично-философска идеја. У сваком случају она нам једном за свагда одузима