Дело

П Л А Т 0 Н 87 пети; четвртп се доказ не може чак ни дискутирати. Трећи доказ закључује из простоте на бесмртност душе и тај би доказ био принципиелно тачан, кад би душа била апсолутно проста, што међу тим не мора да буде случај. Пети доказ не само што предпоставља тачност Платонове доктрине идеја, него чак и кад би та доктрина била тачна, не би доказ био неоспоран. Доказ је софистичан у истом оном смислу у коме је софисгичан доказ онтолошки за егзистенцију Божју; логичка њихова погрешка иста је. Кад би наиме живот и био првобитно предикат душе, ипак из тога не би излазило, да оно што је живо не може престати бити живо, баш као што топло може престати да егзистира не претворивши се при томе у хладно, већ просто ишчезнувши. Међу тим, из тога што су Платоновн докази за бесмртност душе погрешни, не излази да је и учење о бесмртности душе погрешно. Платон је веровао у бесмртност душе не само на основу теоријских већ и на основу практичних разлога, али су ипак код њега они први важнији. Платон није успео наћи праве и довољне разлоге за бесмртност душе, али ово учење је било прави повод за раздвајање идеалног света од чулног; савршенство идеалног света не би било потребно, кад не би сама душа била бесмртна, кад не би била способна да впди идеални свет. У духу Платонове доктрпне има се сматратн за најважнији доказ за бесмртност онај који се оснпва на могућносги нужног сазнања (изведен у Менону). Ми знамо за пдеју, за апстрактни појам, а то би било немогуће кад се душа не би сећала света идеја: способност апстрактног мишљења доказује преегзистенцију а ова бесмртност душе. У истини нити је могућан свет Платонових идеја, нити је могуће сећање душе на тај свет, нити је знање оног што је логички нужно сећање на свет идеја. Али кад се Нлатонова доктрина о идеалном свету рациенално трансформира (позивањем на други став енергетнке), кад се предпостави да је надчулни свет пре чулног, онда се бесмртност душе може с пуно разлога бранитн; кад бн на нротпв свет био вечан, бесмртност душе била би могућа само у облику метемпсихозе, а таква бесмртност имала бп мале вредностн, била би интересантна само у теорнјском погледу, али без ирактичне вредностп. У свпма пама постојн једно ннстннктнвно уверење у бесмртност душе, иошто свакп од uac сматра да бн могао бпти свака друга људска лпчност. Ово последње међу тнм не (;i