Дело

86 Д Е Л 0 опада у току светског ироцеса, да сви процеси у природи идутако, да енергије способне за претварање у друге врсте енергија има све мање. Еволутивни процес светски води дакле једном стању равнотеже света, која he наступити кад нестане енергије способне за трансформацију, кад наступи максимум ентропнје1. Ако се дакле призна тачност тог другог става енергетике, онда свет промена тежи миру и у правцу будућности није вечан. А ако је чулни свет ограничен у правцу будућности, онда он то мора бити и у правцу прошлости; јер кад би он од вечности трајао онда би стање ентропије требало одавно да је напустило, пошто је имало читаву вечност за своју реализацију. Биди се дакле, да је свет као скуп свих процеса физичких имао почетак у времену и да ће имати крај. Кад тај крај наступи, онда се процес светски очевидно више физичким силама не може обновити, иначе предпостављени крај не би био крај акцији физичких енергија. И онда се имамо запптати, шта је било пре почетка и шта ће бити после свршетка света физичких процеса (чулног света)? И као одговор на ово питање може се дати, да је то један надчулан свет, свет апсолутног мира и равнотеже. Платоново учење о идеалном свету као надчулном свету не противи се дакле принципиелно учењима модерне физике. Овај дуализам чулног и надчулног света уче још понеки философи модерних времена, само с том разликом, што су та два света код Платона истовремени, један поред другога, а код. модерних су један иза другога у времену. Тако Шопенхауер и Хартман уче један такав дуализам. И њихова учења не могу се одржати у оним специалним формама, у којима су од њпх постављена, али су ипак ближа истини него Платонова доктрина. По Хартману и Шопенхауеру на име воља је пре створења чулног света била у апсолутном миру, и циљ је светског процеса (нарочито развића свести у њему) да врати свет поново у то првобитно стање. Ми изближе у ову ствар не можемоовде улазити. Друга доктрина, на којој је заснован Платонов етички идеализам, доктрина бесмртности душе, не може се такође одржати у облику у коме ју је изнео Платон. Сви Платонови докази за бесмртност душе нетачни су. Најважнији су трећи и 1 0 принципу ентропије видп мој чланак „0 ентропији васионе" у „Срп. Књиж. Гласнику" за 1901 год.