Дело

140 Д Е Л 0 радост, баш у тренутку кад га је жена о којечему највише запиткивала, толико подузе, да је одједном постао весео и изгледао као пијан. — ?Ајде да ручамо — рече му жена хладно и прекорно. — Нећу се ваљда отезати гладна до које доба?! И деца већ прегладнела! — А ја, опет, предлажем да одиграмо једну шотиш-полку? Деца прснуше у смеј. — Ти си пијан?!... Жалосно! Уместо сваког одговора, г. Диша зграби жену и поче је вртети по соби. И женп, постиђеној матери, једва пође за руком да га од себе одгурне. — Срамота! — обрецну се жена на њ. — И још се чудиш што те унапређење обилази?!... Кад већ не мислиш о себи и о старости која те је стигла, зашто бар једном не помислиш о овој дечици и о мени?!... Зар те није стид да нас оставиш са једном незнатном и бедном пензијицом?!... Имаш ли душе и бојиш ли се Бога?! И притом жена горко заплака. — И још ’оћеш и шотиш-полку?! Тад се и г. Диша заплака, али не од стида и грехоте, већ од радости која га је гушила. — Жено, кликнимо заједно: живео мој друг митрополит! Жена га сад зачуђено погледа, јер је баш тих дана био излудео један поштар који је одједном почео предлагати да се пошта преноси ваздушним лађама. — Јест! јест! живео мој друг митрополит! II после тих речи г. Диша извади из џепа митрополитову позивницу, приђе жени и благо јој рече: — Шалу на страну, ево ме данас мој друг из младости, митрополит, позива на вечеру, и то ме је пријатно дарнуло... Знаш како је кад се друг друга сети!... А ти можда и не знаш да смо ми из једног тањира јели?! Жена прочита позивницу и очевидно јој би мило, мнло у толико више, што зна да је њен муж у последње време само ружне речн имао за новог митроиолита. — Болан, а ти си се толико грешио о њега?!