Дело

Д В Е П Р II Ч Е 139 •а ја сам пред њим те несрећне ноћи само стражу чувао, п ништа више! & 4ј: II ствар ишла све даље. Коме све г. Диша није испричао историју своје белеге на ■челу, о којој је, до поменутог догађаја у митрополији, увек причао да му је успомена пз раног, несташног детињства! Али једног дана деси се нешто неочекивано. Г. Диша доби позивницу из митрополије: зове га митрополит на вечеру! Какво пријатно изненађење! каква радост! Момку, који је позивницу донео, г. Диша је дао динар и по њему поздравио митрополита, и онда је зашао из канцеларије у канцеларију и чашћавао кафом, и као случајно показивао позивницу. — Друг се сетио друга — говорио је г. Диша. — Бадава, нема друга преко друга из младости!... А није ни лака ствар: ми смо из једног тањира јели! Један цариник, пошто је попио г. Дишину част, подсети г. Дишу на ружне речи које је тих дана говорио о новом митрополиту, што г. Дишу прилично збуни. — Оно, јест — рече г. Диша — било је и тога, али, ако 'оћемо право, и мајка се по некад љутне на своје рођено дете... Тако је то у животу. Шта више, г. Диша се није ограничио само на своје канцелариске другове; он је и послузи, па и публици, која је у царинарницу долазила, показивао митрополитову позивницу. Чак је и једној сиротој баби то показао, па јој уз то још испричао и неке појединости из своје заједничке прошлости са новим митрополитом. А то све чинио је тако, као да случајно чини. Баба се прекрсти и са неким особитим респектом погледа на г. Дишу. — Изем га — рече баба о новом митрополиту — кад је тако милостив! А кадје у подне г. Диша отишао кући, тек тада његовој радости и његовом поносу не би краја. У путу је размишљао како да се понаша код куће, и решио је да се уозбиљи и да -се направи врло важним. Па је тако донекле и издржао, али га 10*