Дело

138 Д Е Л 0 — Друже и пријатељу, твоја славајеимоја срећа!... Зар ме не познајеш, Миле, брате?! Митрополит га зачуђено погледа. — Зар се не сећаш да смо по свршеној богословији заједно били сеоски учитељи?!... Погледај ову белегу на моме челу, и онда ћеш се свега опоменути! — и г. Диша опипа ту белегу на своме челу. — Ах, слатка је била несташна младост! — Можда — рече хладно митрополит, извуче руку из г. Дишине руке и пружи је на целивање наредном хришћанину. Г. Диша заусти да митрополита подсети још на неке околности из њихове заједничке прошлости, али га митрополитов секретар узе благо под руку и из круга присутних изведе га у ходник. — Нема смисла — говорио му је секретар полугласно и више на уво — једно високопостављено лице свештеничког позива подсећати на којекакве мирске ствари из младости... Помислите и сами! — Али бар да се пољуби са мном... или, у крајњем случају, бар да ме помилова светОхМ десницом по глави!

Молим вас, ми смо из једног тањира јели! Ту г. Дишу издаде глас и плачући је изишао из митрополије, заричући се у души да му више ни врана кост у ту кућу не донесе. После су протицали дани. Митрополит је митрополисао и цариник царинио, али г. Диша никад више није имао лепе речи за новог митрополита. — Он митрополит! — говорио би г. Диша јетко, кад би се у друштву повела реч о новом митрополиту. — Каква иронија!... То је толико исто, као кад би мене сад поставили за ректора богословије! А на то по неко примети да г. Диша није у праву и да његову оцену о новом митрополиту диктира неразумљива лична пакост, што г. Дпшу још више наљути, те стане формално праскати. — Кад би ова моја белега на челу могла прпчати — при чему опипа белегу — она би ми била најбољи сведок... Онаје моје живо и вечито сећање на вајат сељака Степана Степановића,