Дело

ДВЕ ПРИЧЕ i МИТРОПОЛИТОВ гост (Прпча о вечерп која је имала бити впше чает него сласт.) Давно је то било. Умро митрополит и сахранили га. Његови непријатељи измирили се са његовим гробом, а пријатељима његовим указала се могућност да тек сад кажу оно што за живота нису имали рачуна pehn. То је, у осталом, судбина свих мртваца који су за живота ужнвали нешто што им по њпховој личној вредности није ни ирипадало. Онда су настале калуђерске агитацнје, и једног божјег дана би пзабран нов митрополит, кога је, после смрти, иста судбина снашла. Нов митронолит! Како звучна реч у пријатном смнслу и за избраника и за његове пријатеље и познанике! Настала честитања. Ишли многи, отишао и цариник г. Дпша да честита. Отишао и чека на ред, а сав гори од нестрпљења и у себи понавља речи, другарске и пријатељске речи, које ће новом митрополиту изговорити као своју честитку. „Пољубићу му свету десницу, али ће се он са мном, уверен сам, и загрлити и пољубити“ мислио је г. Диша. 11 дође ред на њега. Митрополит, пун калуђерске смерности, светитељским гестом нружи му руку на целивање, и г. Диша ту руку звонко пољуби. Пољуби је, али је не пустп, већ диже главу и потресеним гласом рече: Дело, књ. 53. 10