Дело

ДВЕ ПРИЧЕ 147 — А где је трећи госиодин?! — одмах га спопаде с питањем старија дама. — Ето га у ходнику, шета... — А што шета?! Страшни дуванџија јој не одговори на то питање, већ се спусти на своје место и припали нову цигару. Ћути, пуши и некуд неодређено гледа кроз прозор. Млађа дама била је већ очевидно љута, и лепезом је толико махала, да је више изгледало да се од мува брани, него да се хлади. — А господин је жењен? — обрати се сад старија дама најмлађем човеку. — Не. — А зашто се досад нисте оженили?! — Боже, мама, то је већ којешта! — плану млађа дама^ нервозно устаде с места, тресну лепезу на седиште и, сва поцрвенела у лицу, приђе вратима. Старија дама тек сад погледа млађу даму прекорно, али јој никакво питање не постави. II воз даље сукће и тракара монотоно. — Интересантно — обрати се старија дама страшном дуванџији — да се од господе још нико не интересује за то: ко сам и шта сам ја?! — Ја бих вас само за једну стварчицу ухмолио — прогунђа он, а цигара му се тресе међу прстима. — Докле путујете ви? — До Ниша. Страшни дуванџија устаде, покупи своје ствари и упути се к вратима. — Куда?! — упита га најмлађи човек очајним гласом. — Идем у трећу класу! — обрецну се он, нешто кроз зубе опсова и нестаде га. За њим полако изиђе и најмлађи човек. А воз и даље сукће и тракара монотоно. Чеда Поповић. 40f