Дело

146 Д Е Л 0 Човек, који још једино налази утехе у дувану, с благодарношћу погледа млађу даму. И воз даље сукће и тракара монотоно. — А нисам питала господина: одакле је?! — опет се обрати старија дама човеку који још једино налази утехе у дувану. Неутешан човек чудно је погледа. — Из Србије — рече он набусито, онда устаде са свога седишта и изиђе у ходник вагона. — Боже, мама, ви баш морате све знати?! — постиђена примети млађа дама и опет направи тако умиљату мину. Оба присутна човека с благодарношћу погледаше млађу даму. И воз даље сукће и тракара монотоно. — Збиља, ја не упитах господина: чиме се бави у Паланци? — опет се старија дама обрати на човека који ни на очев гроб не полази без дувана. — Трговином. — Каквом трговином? — Свакојаком — рече човек мрзовољно. — Па лепо, а зашто се овај господин одавде љути и неће да каже одакле је?! Страшни дуванџија погледа попреко старију даму, устаде са свога седишта па и он изиђе у ходник вагона. — Напаст! — прошапута он, притварајући врата. — Боже, мама, ви баш као неки иследник! — скрушено примети млађа дама и опет направи тако умиљату мину. Најмлађи човек с благодарношћу погледа млађу даму. И воз даље сукће и тракара монотоно. — Ако смем питати: одакле је господин? — обрати се старија дама најмлађем човеку. — Из Горњег Милановца. — А чиме се занима господин? — Ја сам судија. — Судија из престонице? — Не, ја сам судија у Горњем Милановцу. Старија дама направи кисело лице и поче се убрзано хладити лепезом. Млађа дама хтеде и на то нешто да примети, и већ се спремаше да опет направи умиљату мину, али је у томе омете повратак човека који ни на очев гроб не полази без дувана.