Дело

ДВЕ ПРИЧЕ 145 — Боже, мама, кад ћете већ једном престати са тим прохтевима! — срдито примети млађа дама и опет направи тако умиљату мину. И то поможе, и најмлађи човек погледом, иуним благодарности, погледа млађу даму. — Ако се не варам, ви сте у жалости? — обратп се старија дама на човека који ни на очев гроб не полази без дувана. — Јесам — рече он. — То закључујем по црној марами... Свакојако жена? — Не, ћерку сам изгубио. — Сигурно од туберкулозе? — Не знам тачно. Била на балу, после пропљувала крз и за две недеље била готова. — А ви сте из... ? — Из Паланке. — А то је свакојако било после порођаја? — Не, девојка је била. — Знам, знам... тојест! — збуни се старија дама. — Боже, мама, каква су све то питања! — јетко примети млађа дама и опет направи тако умиљату мину. Човек, који ни на очев гроб не полази без дувана, с благодарношћу погледа млађу даму. И воз даље сукће и тракара монотоно. — Ако се не варам, и ви сте у жалости? — обрати се старија дама на човека који јошЈедино налази утехе у дувану. — Те у каквој! — То закључујем такође по црној марами... Свакојако опет ћерка? — Не, син, и то јединац... И дубоки уздах пропрати ту последњу реч. II старија дама уздахну. — Несретне трке!... Проклет био онај који их први заведе! II крупне сузе потекоше низ лице човека који још једине утехе налази у дувану. — Свакојако од туберкулозе? — Не, погинуо је. — Знам, знам... тојест! — опет се збуни старија дама. . — Боже, мама, каква су вам то питања! — опет с љутњом примети млађа дама и опет направи тако умиљату мину.