Дело

144 Д Е Л 0 II Н А П А С Т (Прича о досади која је чак и на путу досада.) У једном купеу друге класе железничког вагона путују три цивилно-обучена човека и две даме, две врло леио-обучене, притом врло ружне даме. А време је лепо и свп су услови за једно пријатно путовање. Људи ћуте и пуше; даме се хладе лепезом, ма да за то немају много разлога. — Ако смем приметити господи — рече старија дама није ред да се пуши у присуству дама... И у потврду тога млађа дама кијну два-трипут узастопце. — Тако је — рече најмлађи човек и одмах загаси своју цигару. — Извините, али ја без дувана не полазим ни на очев гроб — рече други човек и тако слатко повуче дим из цигаре. — А ја сам брижан — додаде трећи човек — и у дувану налазим још једине утехе. II тако молећивим погледом погледа старију даму. — Боже, мама, па ми овде не можемо тражити нарочитих повластица; ово није купе само за даме — рече млађа дама и направи тако умиљату мину. После тога сви ћуте и воз сукће и тракара монотоно. Најмлађи човек и онај други, што у дувану налази још једине утехе, не пуше, ма да им се очевидно пуши. Онај трећи, што ни на очев гроб не полази без дувана, непрестано пуши, без икаква обзира на примедбу старије и кијање млађе даме. — Ако смем ириметити господи — рече старија дама добро би било да отворимо прозор. Најмлађи човек скочи са свога седишта, приђе прозору и спусти га. Онда опет сви ћуте и воз даље сукће и тракара монотоно. — Ако смем приметити господи — опет рече старија дама — добро би било да затворимо прозор. Најмлађи човек опет скочи са свога седишта, приђе прозору и иодиже га. II тако се то понављало још неколико пута. %