Дело

ДВЕ ПРИЧЕ 143 Г. Диша, и ако му се није кашљало, накашља се неколико пута, али и то ништа не поможе. Онда г. Диша закуца на та врата, иза којих се чуло јако дување на нос. Закуца једанпут, двапут, закуца впше пута. II врата се отшкринуше и у полутами се кроз њих промули једна чупава глава. — И ја већ ту! — рече г. Диша тој чупавој глави смешећи се, и добро се загледа у њу, двоумећи да ли је то митрополитова, или кога другог глава. — Да нису већ засели? — Молим, шта ћете ви овде?! — са великим чуђењем упита г. Дишу та чупава глава. — Како?!... Шта ћу ја овде?! — Јест, јест, шта ћете ви овде у невреме?! — То значи: или сам сувише рано, или сувише доцкан дошао ?! — Не разумем... ништа не разумем! Г. Диша се бркну у џеп, извади митрополитову позивницу и с гордошћу је предаде тој чупавој глави. Сад чупава глава, без обзира на свој строги неглиже, отвори врата јаче и приђе лампици која се јако димила. Г. Диша, са обзиром на целу ситуацију, оволико загонетну, осећао се прилично узнемирен. Некаква хладноћа скроз га је прожимала. Чупава глава загледа се према задимљеној лампици у позивницу и сумњиво одмахну главом. А пружајући натраг г. Диши позивницу, чупава глава га поче врло сумњивим погледом одмерати. — Ово је позивница покојног митрополита; овај митрополит има своје позивнице, друкчије позивнице... Сваки митрополит има своје позивнице... — Па то је ужас! — плану г. Диша, тек сад јасно увиђајући у чему је ствар. — Нека шала; тако нешто — одговори му та чупава глава. — Палепо, где је високопреосвећени господин митрополит? — Госнодин спава... Г. Диша сав уздркта, постиђен окрете леђа чупавој глави и, поражен, упути се излазу. И изиђе из митрополије и изгуби се у мраку.