Дело

152 Д Е Л 0 ПРВИ ДЕО Еволуција физичке механике и тумачење физичких појава ПРВА ГЛАВА I математичка и физичка механика — II термодинамика — III механистичке теорије за тумачења физичких појава I Механика се лагано стварала. Основи статике су од Архимеда а динамике од Галилеја добили свој научни значај. Емпирија је у оба случаја била главни метод да се основни принципи механички утврде и метод je научни, математички, лагано, тек од Декарта и Њутна, почео механици давати други вид и оспособљавати дедуктивност и моћ генералисања овој дисциплини, дајући јој тип егзактне науке. Открићима Коперника и Кеплера математика је применом истина из коничних влакова, почела улазити у механику дескриптивну, али је тек применом закона о акцији и реакцији, става о паралелограму сила, принципа виртуелних брзина, тежишта и другог почела се стварати права механика, из које је модерна постала. Захтев Декартов де се механика сведе на геометрију убрзо је добио свој најсавршенији облик увођењем појма силе (Њутон), и свођењем материјалпих тачака на непротежне атоме (Бошковић). Принципом виртуелне брзине (Бернуиљи) и D’ Alembert-овим принципом о вези стварних и фиктивних сила (сила инерције), преко Лагранжа створена је аналитичка механика. Измена коренита у Лагранжа јесте стварање и увођење споредних сила (les forces de liaison), и проблеми су механички, увођењем параметара, сведени на задатке геометријске из обичног и n димензионалног простора. Смењивање Лагранжових фиктивних сила стварним Лаплас и Поасон створили су физичку механику. Ово је нарочито потребно било, што су једначине Лагранжове биле недовољне за решење проблема о кретању течности и у имнондерибилним срединама, ради чега су се увукле силе површинске и запреминске, које произилазе из узајамног дејства молекила дотичних средина. Уз једначине, којима се детерминирају кретања, дошла је једначина континуитета и извесни гранични услови, да би проблемн колико толико били детерминисани.