Дело

ТУМАЧЕЊЕ фиЗИЧКИХ II СОЦИЈАЛНИХ ПОЈАВА 153 Полазећи од основних ставова механичких, као што је став о принципу акције и реакције, створене су: аналитичка и физичка механнка. Једна се је чешће на другу наслањала у свима покушајпма механистичког начина тумачења фпзичких појава. Но што се је даље ишло у примени механике на тумачење топлотних, светлосних и електромагнетских појава показало се је да је механистичко тумачење не само скопчано са великпм тешкоћама, но у многоме и апсурдно, јер није довољно да задовољи потребу, да се добије колико толико јасна представа о вези непознетих кретања унутарњпх са познатим и видљивим спољним, која можемо мерити и која су за експериментатора једини подаци их којих се закони физички склапају у науци. Овде су лутања између две крајности: између покушаја, да се вешто пзведеним механпзмом приближно створи слика између непознатих узрока и видљивих појава; и с друге стране да се проверификује егзистенција општих принципа механичких чисто дедуктивним путем аналитичким. Прва је школа нарочито у Енглеској и Америци заступљена (Келвин, Максвел Лоџе); друге су представници готово сви научари на континенту, изузев неких, као што су Лоренц, Болцман и др. На овај су начин створене теорије о диелетрикуму, електромагнетске те, орије светлости; теорије вихора, као основних представника последњих носилаца материје; теорија електрона, електричне поларизације и т. д. Овде вреди наноменути покушај Херцов да се из физике појам силе избаци са свим и место тога да се уведу ефекти тог непознатог узрока, нешто слично условима веза код Лагранжа, што није нашло довољно потпоре и готсво остало само у покушају. II Све ово што довде наведосмо има тенденцију да сведе све у природи на кретање и облик. што је Картезије као једино стварно II неразључљиво поставио, прпдодајући томе"масу, што је изазвало опет стварање силе (атомистичари) и свезало захтев Картсзијев са Лајбницовим гледиштем, да се слика о свету може из ова четири елемената створити. Враћањем пак аналитичке механичке на покушај тумачења и невидљивих кретања, довођена је у везу школа Демокритова, коју су обновили Гасенди, Декарт и Хајенс, са старом перипатетичком школом. Ово је дуго трајало за невидљива кретања, за што су теорпје разних флуида Дело, књ. 53. 11