Дело

фРАНЦУСКИ ДУХ У КЊИЖЕВНОСТИ 173 имао способности да упрости и уопшти научне пстине, да популарише науку и да је шири целнм светом. Филозофија Волтерова је материалистичка, нрактпчна, неоригинална н не иредставља никакав систем. Она се развила нод утицајем енглеских философа и одговарала је најосновнијим склоностима његове природе. Волтер је био пре свега човек од уживања, волео је угодност и материално благостање; затим, у њему су се дивно уравнотежили буржоаски и аристократски дух француске расе. Из овог фонда истпчу све идеје Волтерове. — Он напада релпгију зато што је не разуме и што се она противи најинтимнијим захтевима његове сензуалне природе. У ствари он није потпуно ирелигиозан јер верује у једног Бога „ко.ји кажњава и награђује“. Али није ни религиозан, и у томе одаје једну од општих особина француског духа, коме је увек било одсутно право верско осећање. До овога Волтер није дошао толико размишљањем и начелним неслагањем, колико нагонски. Битна црта његове моралне природе је непоштовање: ничега нема што би му било довољно свето, што би му улевало поштовање. Вера се противи његовој природи, јер забрањује уживање п проповеда уздржавање. Злоупотребе свештенства и цркве дају му још више повода за напад; он је више противник цркве и догме него саме вере у суштини њеној. Наишавши на повољне прилике у диспозицијама расе и у историском моменту, Волтер је задао вери самртан удар. — Поменуо сам да је он волео угодност, благостање и раскош. Отуда је он пријатељ високе културе и отменога светског живота. Али поред материалног благостања, он се одаје п духовннм уживањима. Друштвена и уметничка задовољства су му праве животне потребе. На томе се заснива Волтерово схватање државне управе. Најбоља је она управа која обезбеђује благостање и слободно уживање, а то је, по мишљењу Волтеровом, апсолутна монархија. Волтер се не буни противу постојећег друштва; какво да је, оно је добро у главном, и треба га примити као један факт. Потребне су само реформе и измене, а оне треба да дођу одозго. Дакле у погледу нолитике, Волтер је представник буржоаских и монархистичких тежња француског духа. Још једна црта француског духа у њему, јесте у томе што није марио за прост народ и за његове потребе. Волтер није створио револуционарну демократију него непослушну буржоазију; у ствари он мрзи и презире народ.