Дело

174 Д Е Л 0 Најбитнија потреба Волтерова духа била је да каже свешто мисли; целог живота борио се за слободу мисли. Волтер је гениалан журналист. Умео је да износи своје идеје јасно, да им даје занимљив и допадљив облик. Тако је задобивао јавно мишљење, па после преко њега утицао на власти. За време бављења у Фернеу, он је сматран као краљ, као патријарх. Цела Европа је очекивала шта he поводом какве афере, поводом какве злоупотребе, да каже фернејски патријарх. Реч Волтерова била ]е свемоћна. Она је имала два јединствена средства којима је задобијала свет. Прво Волтер је дотерао до савршенства разумевање и исказивање општих идеја: схвативши једном суштину ствари он је само њу имао у виду и само њу популарисао. Даље, он је истину доказивао непосредно — показ.ујући њену очевидност и износећи апсурдност противног мишљења. Друго средство којим је Волтер утицао на јавност, била је његова иронија, заједљива, злобна и препуна духовитости. Напослетку, остаје нам да видимо како се и уколпко испољио француски дух у чисто књижевним делима Волтеровим. У овом погледу највише нас занимају његове драме, преписка и романи. Као драмски писац, Волтер наставља класичну традицију; он поштује закон о трк јединства и у свему подражава велике песнике 17. века. Само што Волтер није имао онај дубок уметнички смисао којим се одликују Корнеј и Расин. Због тога његове драме у многом изостају иза класичних узора. Преписка Волтерова је једна од најзанимљивијих у целој светској књижевности; у њој је Волтер обилно расуо све особин^ свога богатог генија. У писмима, која је писао целоме свету, износио је све што је занимало цео свет, и то на јасан, духовит и кадкад заједљив начин. Преко 10.000 писама, што их је најразноврснијим људима писао иоказују нам правога Волтера, интимнога и фамилијарног — са свима склоностима његове француске природе. Али најбољи део Волтерова књижевног рада јесу романи и приповетке. Волтер у њима одаје црте изврсног приповедача, и придружује се ономе низу људи који још од почетка француске књижевности у веселим и сатиричним нричама излажу буржоаско схватање живота и морала. Он у својим прииоветкама и романима усавршује особине тих старих прнповедача, и ствара један нов књижеван род, „волтериански роман“, који ће имати свог утицаја и на будућу књи-