Дело

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН ЛАВА ТОЛСТОЈА — НАСТАВАК XI Ушавши у студију, уметниг: Михајлов још једанпут прегледа госте и забележи у својој уобразиљи још и израз лица Вронскога, особито његових јагодица. Без обзира на то, што је његово уметничко осећање радило без престанка, прибирајући себи материјал; без обзира на то, што је осећао све веће и веће узбуђење, што се више приближавао тренутак суђења о његовом раду, он је брзо и танко по неприметним знацима састављао себи појам о овим лицима. Онај је (Гољењишчев) био овдашњи Рус. Михајлов се није сећао ни његовог презимена, ни где га је срео, ни шта је с њим говорио. Он се сећао само његовог лица, као што се сећао свих лица, која је некада виђао, али он се такође сећао да је то било једно од оних лица, која су остављена у његовој уобразиљи, у оном огромпом одељку лажно-значајних и сиромашних по изразу. Дуга коса и веома отворено чело придавали су спољашњу знатност лицу, на коме је био један мали, детињски немиран израз, сасредсређен изнад уског горњег дела носа. Вронски и Карењина, по мишљењу Михајлова, морали су бити знатни и богати Руси, који ништа не разумеју у вештини, као и сви ови богати Руси, али који се претварају да воле и цене уметност. „Сигурно су прегледали сву старину и сада обилазе студије нових: шарлатана Немца п будале прерафаелисте Енглеза, па су дошли и код мене, радп пуноће прегледа“, мишљаше он. Он је врло добро знао