Дело

АИА КАРЕЊИИА 189 оитница, које је тако ирезирао пређе, али које су сад, преко његове воље, добиле иеобичан п ненобитан значај. II Љовин је видео да уређење свих тих ситница сасвим није било тако лако, како му изгледаше нре. Без обзира на то, што је Љовин мислио да има најтачније појмове о пороцичном животу, он је, као и сви мушкарци, нехотице замишљао породичаи живот само као насладу љубави, којој ништа није требало да смета и од које не треба да одвраћају човека ситне бриге. Онје морао, по његовом схватању, да ради свој посао и да се одмара у срећи своје љубави. Она је морала бпти само љубљена и ништа више. Али он је, као и сви мушкарцн, забооављао да и њој треба радити. II он се чудио, како је она, ова поетична, дивна Кити, могла, не само првих недеља него п првих дана нородичног живота, мислити и старати се о застирачима, намештају, о лушецима за госге, о служавнику, о кувару, ручку и т. сл. Још као младожењу поразила га је она одређеност, са којом се она одрече путовања на страну к одлучи да иде 'j село, као да је знала за нешто што је било потребно, те је поред своје љубави могла да мисли и о другим стварима. То га је увредило онда, а и сад су га неколико пута вређале њене бриге и старања. Али он је видео да је то за њу било неопходно. II он, волећи је, ма да и није разумевао зашто, ма да се и подсмевао овим бригама, није могао а да не ужива у њпма. Он се подсмеваше, како она расноређује намештај довезен из Д1оскве, како је намештала завесе, како је одређпвала будућа сместишта за госте, за сестру Доли, како је одређивала место за своју нову девојку, како је наређивала за ручак старцу кувару, како се препирала с Агафијом Михајловном, уклањајући је од пословања око хране. Он је видео да се старац кувар осмејкиваше, уживајући у њој и слушајући њене невеште и немогућне наредбе; видео да је Агафија Михајловна замишљено н умиљато одмахиваше главом на нове распореде госнођине у комори, видео је да је Кити била необично љупка, кад је, смејућп се и плачући, долазила да му јави, да је девојка Маша навикла да је сматра за госпођигу, и због тога је нико не слуша. То му је изгледало љупко, али чудновато, и он мишљаше да би без тога боље било. Он није знао за ону промену у њој, коју је она осећала. Кад јој се код родитељске куће понекад прохтело да једе купуса са квасом или конфета, ни једно ни друго није се могло