Дело

194 Д Е Л 0 „Осврнуо се“, помислн она. — Ништа, хтела сам да се окренеш, — рече она, гледајући у њега и желећи да докучи, да ли му је криво што га је прекинула, или не. — Ето, како нам је лепо удвоје! То јест, мени, — рече он, прилазећи јој са осмејком среће. — Мени је тако добро! Никуд нећу да идем, нарочито у Москву. — А о чему си мислила? — Ја? Мислила сам... Не, не, иди, пиши, — рече она, скупљајући уснице, — треба и мени сад да исечем ове рупице, видиш? Она узе маказе и иоче исецати. — Не, реци ми, шта си мислила? — рече он, седајући поред ње и посматрајући кретање унаоколо малених маказа. — Ах, шта сам мислила? Мислила сам о Москви и о твом • потиљку. — Чиме сам заслужио такву срећу? Неприродно је. Одвећ је добро, — рече он, љубећи јој руку. — За мене, напротив, што боље, то природније. — А ти имаш витицу, — рече он, пажљиво окрећући јој главу. — Витица. Видиш, ево овде. Не, не — ми радимо свој посао! Рад се већ није настављао, и они одскочише једно од другог, као кривци, кад Кузма уђе и јави да је чај донет. — А јесу ли дошли из вароши? — упита Љовин Кузму. — Тек што су дошли, распремају. — Дођи брже, — рече му она, одлазећи из кабинета иначе ћу без тебе да прочитам писма. Па онда да свирамо у четири руке. Оставши сам и склонивши све хартије у нови портфељ, који му је она купила, он поче умивати руке у новом умиваонику са новим елегантним принадлежностима, што се све заједно са њом у кући појавило. Љовин се осмејкиваше на своје мисли и с неодобравањем клаћаше главом на те мисли; осећај, сличан кајању, мучио га је. Нешто срамно, разњежено, Капујско, како он то називаше, било је у његовом садањем животу. „Овако живети није добро“, мишљаше он. Ево скоро три месеца, а ја готово ништа не радим. Данас сам се готово први