Дело

210 Д Е Л 0 — Кити није ту? — изговори он промукло, обзирући се, кад Љовнн нерадо потврди речи докторове. — Није, онда могу рећи... Ради ње сам и извршио ову комедију. Она је тако мила, али ја и тп се већ не можемо варати. Е, у ово ја верујем, рече он и, стежући стакленце сувом руком, поче дисати над њим. У осам часова у вече Љовин је са женом пио чај у својој соби, кад одједном дотрча, задихана, Марија Николајевна. Она беше бледа, а усне јој дрхтаху. — Умире! — прошапута она. — Бојим се, сад ће да умре. Обоје потрчаше к њему. Подигнувши се, он сеђаше, налактивши се руком на кревет, сагнувши своја дугачка леђа и оборивши ниско главу. — Шта осећаш? — упита Љовин шапатом, после ћутања. — Осећам да полазим, — тешко, али са изванредном одређеношћу, лагано извлачећи из себе речи, ироговори Никола. Он не дизаше главу, али само управљаше очи горе, не допирући погледом до лица братовог. — Каћа, изађи напоље! проговори он. Љовин скочи и заповедничким шапатом принуди је да изађе. — Полазим, — рече он опет. — По чему ти знаш? — рече Љовин, тек да се штогод каже. — По томе, што полазим, — као да му се допаде тај израз, понови он. — Крај. Марија Николајевна приђе му. — Боље, лезите, лакше вам је, — рече она. — Скоро ћу лежати, — тихо проговори он — мртав, рече он подругљиво и срдито; — хајд’ наместите ме, кад хоћете. Љовин намести брата на леђа, седе поред њега и, не дишући, гледаше у његово лице. Самртник је лежао, затворивши очи, али на челу његовом покаткад играху мишићи, као у човека који дубоко и напрегнуто мисли. Љовин и нехотпце мишљаше заједно с њим о ономе, што се сад у њему догађа, али, без обзира на сва напрезања мисли да иде заједно с њим, он је видео по изразу овог мирног строгог лица и игрању мишића изнад обрва, да за самртника све више и више постаје јасно оно, што још увек остаје тамно за Љовина.