Дело

АНА КАРЕЊИНА 209 било живети, већ отуда, што су савремено-научна објашњења појава у свету корак по корак потискивала веровање, — и с тога је он знао да садашњи његов повратак није био законит, није се извршио путем те исте мисли, него је био само привремен, себичан, са безумном надом на исцелење. Љовин је знао такође да је Кити још више појачала ту наду причама о необичним исцелењима. Све је то знао Љовин; и њему је до бола тешко било гледати овај поглед пун наде и молбе, ову мршаву руку која се једва подизаше и на чврсто-затегнуто чело знамење крста стављаше, ова истакнута рамена и празне груди, које већ нису могле да сместе у себе онај живот, за који се болесник молио. За време тајне Љовин је чинио оно, што је пре тога хиљаду пута радно. Он је говорио, обраћајући се Богу: „учини, ако постојиш, да овај човек оздравн (та то исто се понављало много пута) и Ти ћеш спасти и њега и мене“. После помазања болеснику би одједном много боље. Он није кашљао ни једанпут у току једног сата, смешио се, љубио Китпнкпну руку, са сузама захваљујући јој, и говорпо је да му је добро, да га нигде не боли и да осећа снагу и апетит. Он се чак сам иодиже, кад му донеше супу и још затражи котлет. Ма како да је положај био безнадеждан, ма како даје очевидно било да не може оздравпти, Љовин и Кити налажаху се тога сата у једном истом срећном и бојажљивом, да се случајно не преваре, узбуђењу. — Боље? — Да, много. — Чудновато. — Нема ничега чудноватог. — Ипак је боље, — говорили су они шапатом, осмејкујући се једно на друго. Заваравање није дуго трајало. Болесник. мирно заспа, али га кроз нола сата разбуди кашаљ. И одједном ишчезоше све наде, и његове, и оних који га окружаваху. Стварност мука, без сумње, чак и без успомена на пређашње наде, унншти их у Љовину и Китинки и у самом болеснику. И не помињући чак оно, чему је веровао пре пола сата, као да је зазорно било и сетити се тога, он затражи да му даду јод за удисање, који је био у стакленцету, покривеном избоцканом хартицом. Љовин му додаде теглицу, и онај исти поглед страсне наде, са којом је примио јелеосвећење, беше уперен сад у брата, тражећи од њега потврду докторових речи о томе, да удисање јода ствара чудеса.