Дело

208 Д Е Л 0 је он такав истн, још и бољи хришћанин, него она и да је све то, што он говори о томе, један од његових смешних мушких испада, као и оно што је говорио о broderie anglaise: бајаги добри људи крпе рупе, а она их нарочито исеца и т. сл.. — Да, ето ова женска, Марија Николајевна, не уме све то да удеси, — рече Љовин. — И... морам признати да ми је веома мило што си дошла. Ти си таква чистоћа, да... — Он узе њену руку и не пољуби је (љубити јој руку у овој близини смрти, изгледаше му непристојно) већ је само стеже са изразом кривца, гледајући у њене разведрене очи. — Теби би тако тешко било самом, — рече она и подигнувши високо руке, које су заклањале њене поцрвенеле од задовољства образе, сави на затиоку косу и придену је. — Не, — настави она, — она није знала... Ја сам се срећом многоме научила у Содену. — Зар је тамо било оваквих болесника? — Још горих. — За мене је ужасно то, што не могу а да га не гледам, какав је био као млад... Не можеш веровати, како је то био диван младић, али га тада нисам разумевао. — Верујем, верујем. Како би се ми слагали с њим, рече она, и уплаши се од тога што рече, обазре се на мужа и сузе јој се појавише у очима. — Да, слагали би се, — рече он тужно. — Ето, то је један од оних људи, за које се каже, да нису за овај свет. — Ипак, нама предстоји још много дана, треба спавати, •— рече Кити, погледавши у свој сићушни часовник. XX С ivi р т. Сутрадан болесника причестише и извршише тајну јелеосвећења. За време обреда Никола Љовин се ватрено молио. У његовим крупним очима, упереним на икону која беше метута на сто, покривен шареним салветом, изражавала се таква страсна молба и нада, да је Љовина било страх гледати. Љовин је знао да ће ова страсна молба и нада учинити, да му још тежп буде растанак са животом, којије он тако волео. Љовин је познавао брата и ток његових мисли; он је знао да његово неверовање није произашло отуда, што му је без вере лакше