Дело

АНА КАРЕЉИНА 207 могаше чак ни да разговара са женом, а некмоли да мисли о вечери, спавању и ономе шта им је требало радити; беше му зазорно. Кити иак, напротив, беше активнија него обично. Она нареди да се донесе вечера, сама претресе ствари, поможе да се наместе постеље и не заборави да их поспе персијским прашком. У њој беше узбуђење и брзина камбинација, које се јављају у мушкараца нред битком, борбом, у опасним и решавајућим тренуцима живота, оним тревуцима, кад мушкарац једном за свагда показу.је своју вредност, показује да сва његова прошлост није била узалуд, већ да је била припрема за овај тренутак. Све јој је ишло од руке; и још не беше дванаест сати, а све ствари беху претресене чисто, акуратно, тако некако особито, да соба поче личити на кућу, на њене собе: постеље беху намештене, четке, чешљеви, огледалца извађена, салвети застрти. Љовин мишљаше да је неопростиво јести, спавати, чак и говорити сада, и осећаше да сваки покрет његов беше непристојан. Она пак претресаше четкнце, али је све то тако радила да у томе ничега нпје било увредљивог. Но ипак нису могли јести, нису дуго могли заспати и чак задуго нису легли да спавају. — Веома ми је мило што сам га убедила да сутра прими јелеосвећење, — говорила је она, седећи у блузи пред својим огледалом и чешљајући честим чешљем мирисаву косу. — Ја никад то нисам видела, али ми је мама говорила да су ту молитве о исцелењу. — Зар ти мислиш да он може оздравити? — рече Љовин, гледајући у узак ред на потиљку њене округле главнце, који се стално затварао, чим би она повукла чешљем напред. — Питала сам доктора: он каже да не може живети више од трп дана. Али зар они могу знати? Ипак ми је врло мило, што сам га убедила, — рече она, разроко гледајући у мужа због косе. — Све може бити, — додаде она, са оним особитим, у неколико лукавим изразом, који је увек бивао на њеном лицу кад је говорила о религији. После њиховог разговора о религији, кад беху још младожења и невеста, нн он, ни она, нпсу никад почињали разговор о томе, али она је и даље посећивала цркву и молитве, увек са подједнаком мирном свешћу да то тако треба. Без обзира на његова уверавања у противном, она беше тврдо уверена да