Дело

206 Д Е Л 0 Kaha, како је називаше брат Никола и како Љовину сад беше особито пријатно да је зове, оне су у овоме биле потпуно сличне. Обе су несумњиво знале, шта је живот и шта је смрт, и ма да никако не би могле одговорпти и чак не би појмиле она питања, која је замишљао Љовин, — ни једна, ни друга не сумњаше у значај ове појаве и сасвим подједнако, не само међу собом, него делећи тај поглед са милијонима људи, гледаху на ово. Доказ да су знале, шта је то смрт, био је у томе, што су, не сумњајући ни једног секунда, знале како треба дејствовати код самртника и нису их се бојале. Љовин пак и други, ма да су много што шта могли рећи о смрти, очевидно нису то знали зато, што су се бојали смрти и сасвим нису знали шта да раде кад људи умиру. Кад бп Љовин сад био сам с братом Николом, он би с ужасом гледао у њега и са још већим ужасом чекао, и ништа више не би умео да уради. Али није само то; он није знао шта да говори, како да гледа, како да иде. Говорити о нечему страном, изгледало му је увредљиво и немогућно; говорити о смрти, о мрачноме такође је немогућно. Ћутати — такође се није могло. „Да гледам — он ће помислити да га испитујем, бојим се; да не гледам — помислиће да мислим о нечему другом. Да идем на прстима — биће незадовољан; да газим целом ногом — не допушта ми савест“. Кити пак, очевидно није мислила и није имала времена да мисли о себи; она је мислила о њему, јер је знала нешто и све је излазило добро. Она је причала и о себи, и о својој свадби, и смешила се, и жалила, и миловала га, и говорила о случајевима исцелења, и све је излазило добро; значи, да је она знала. Доказ да делатност њена и Агафије Михајловне није била инстинктивна, животињска, неразумна, био је тај, што су, осим физичког неговања, олакшања мука, и једна и друга захтевале за самртника још нешто, значајније од физичког неговања, и нешто тако што није имало ничега општег са условима физичким. Агафија Михајловна, говорећи о умрлом старцу, рекла је: „Што, хвала Богу, причестили смо га, очитали маслену молитву, дај Боже да сваки тако умре“. Каћа исто тако, поред свих брига о рубљу, ранама од лежања и напитцима, првога дана успела је да убеди болесника у неопходност причешћа и јелеосвећења. Дошавши од болесника на преноћиште у своје две собе, Љовин је седео оборене главе, не знајући шта да ради. Он не