Дело

АНА КАРЕЊИНА 205 пријатно, предомисли се, пусти је и само је поглади. Кити узе ту руку обема рукама и стисну је. — Сад ме окрените на леву страну и иднте те спавајте, проговори он. Нико не чу шта је рекао, само Кити разумеде. Она је појимала зато, што је ненрестано пратила мишљу све оно, што му је било потребно. — На другу страну, — рече она мужу, — он спава увек на њој. Окрени га, непријатно је звати послугу. Ја не могу. А можете ли ви? — обрати се она Марији Николајевној. — Бојим се, — одговори Марија Николајевна. Ма како да је страх било Љовина да обухвати рукама ово страшно тело, ухватпти за она места под јорганом, о којима он нпје хтео да зна, али, подчињавајући се утицају женином, Љовин направи своје одлучно лице, за које је знала његова жена, и подвукавши руке, подузе га, но, поред све своје снаге, беше поражен чудноватом тежином ових изнурених удова. Док га је он окретао, осећајући да је његов врат загрљен огромном мршавом руком, Кити брзо и нечујно преврну јастук, претресе га и поправи главу болесникову и његову ретку косу, која се опет беше прилепила уз слепо око. Болесник задржа у својој руци руку братову. Љовин осећаше да он хоће нешто да уради с његовом руком и да је некуд вуче. Љовин му попушташе, обамирући. Да, он је привуче својим устима и пољуби. Љовин се затресе од јецања и, не будући у стању ништа да проговори, изађе из собе. XIX „Сакрио од премудрих, а открио деци и неразумнима". Тако мишљаше Љовин о својој жени, разговарајући са њом тога вечера. Љовин је мислио о јеванђелској изрецн не зато што је сматрао себе за премудрог. Он није сматрао себе за премудрог, али није могао не знати да је био паметнији од жене и Агафије Михајловне, и није могао не знати да је, кад је мислио о смрти, мислио свом силом душе. Он је знао такође да су многи мушки велики умови, чије је мисли о томе он читао, мислили о томе, и нису знали ни један стоти део од онога што је о томе знала његова жена и Агафија Михајловна. Ма како да су се разликовале ове две жепске, Агафија Михајловна и