Дело

204 Д Е Л 0 се сплели око рукава од кошуље, кроз који нису могли да протуре дугачку, млитаву руку. Кити, која журно затвори врата за Љовином, није гледала у ту страну; али болесник зајеча и она се брзо упути њему. — Брже, — рече она. — Та не идите, — проговори срдито болесник, — ја ћу сам... — Шта кажете? — упита Марија Николајевна. Али Китије разабрала и појмила, да му је зазорно и непријатно било да буде го у њеном присуству. — Ја не гледам, не гледам! — рече она, поправљајући руку. — Марија Николајевна, прођите с оне стране и поправите, — додаде она. — Иди, молим те, у мојој малој кесици је стакленце, обрати се она мужу, — знаш, у побочном џепчићу, донеси, молим те, док се овде спреми. Вративши се са стакленцетом, Љовин нађе болесника већ намештеног и све око њега потпуно промењено. Тежак задах заменио је мирис сирћета са парфимом, који је Кити прскала кроз цевчицу, испупчивши усне и надувши своје румене образе. Прашина са нигде не виђаше, а под креветом беше ћилим. На столу стајаху лепо намештени стаклићи и боца, и беше сложено потребно рубље и Китинкин рад broderie anglaise. На другом столу, крај кревета болесниковог, били су прашкови, напитак и свећа. Сам пак болесник, умивен и очешљан, лежао је на чистим чаршавима, на високо уздигнутим јастуцима, у чистој кошуљи са белом јаком око неприродно танког врата, и, са новим осећајем наде, не спуштајући очију, гледао је у Китинку. Лекар, кога Љовин нађе у клубу и доведе, не беше онај што је лечио Николу Љовина и којим је овај био незадовољан., Нови доктор извади трубицу и послуша болесника, заклати главом, преписа лек и са особитом подробношћу објасни најпре, како да са узима лек и каква да се одржава дијета. Он је саветовао сирова или врло мало обарена јаја и селтерску воду са топлим млеком извесне температуре. Кад је доктор отишао, болесник нешто рече брату; али Љовин разабра само последње речи: „твоја Каћа“, а по погледу који баци на њу, Љовин појми да ју је хвалио. Он позва ближе и Каћу, како је он зваше. — Већ ми је много боље, — рече он. — Ето поред вас бих давно оздравио. Како је добро! — Он узе њену руку и повуче је.својим усницама, али, као бојећи се да јој то не буде не-