Дело

ЛНА КАРЕЊИНА 203 наместити, учинити нешто, да буде, ако не добро, а оно бар мање рђаво. Језа га је пролазила по леђима, кад је почињао да мисли о свима тима подробностима. Он беше несумњиво убеђен, да се ништа не може учинити ни за продужење живота, ни за олакшање мука. Али ту свест његову, да је свака помоћ немогућна, болесник је осећао и то га је дражило. II због тога је Љовину било још теже. Бити у соби болесниковој, беше му тешко, не бити — још горе. II он је непрестано под разним изговорима излазио и опет улазио, не будући у стању да остане сам. Али Китн је мислила, осећала и дејствовала сасвим друкчије. Њој беше жао болесника. И та жалост изазва у њеној женској души не осећај ужаса и гадљивости, као у души њенога мужа, него потребу да дејствује, да сазна све подробности његовог положаја и да им помогне. II пошто у њој не беше ни најмање сумње о томе, да му она мора помоћи, она не сумњаше ни у то, да је то могућно, и одмах се лати посла. Баш на оне подробности, о којима њен муж не могаше без ужаса ни мислити, она одмах обрати своју пажњу. Она посла по доктора, посла у апотеку, натера девојку ко.ја је с њом дошла, и Марију Николајевну, да мету, пају, перу, нешто је чак и сама пропирала а нешто подметала под јорган. Нешто су по њеној наредби уносили и износили из собе болесникове. Сама пак она неколико је пута ишла у своју собу, не обраћајући пажњу на господу која пролажаху поред ње, налазила је и доносила чаршаве, навлаке, убрусе, кошуље. Лакеј, који је давао у општој сали ручак инжињерима, неколико пута је са срдитим лицем долазио на њен позпв, и није могао да не испуни њену наредбу, јер их је она са тако љубазним настојавањем издавала, да никако није било могућно отићи од ње. Љовин све то није одобравао; он није веровао да од тога може бити какве користи за болесника. Највише се бојао да се болесник не наљути. Али болесник, ма да је изгледао равнодушан према томе, није се љутио већ се само стидео, уопште као да се интересовао оним, што је она око њега радила. Вративши се од доктора, камо га је послала била Кити, Љовин, отворивши врата, наиђе баш оног тренутка кад су болесника, по наређењу Китпнкином, пресвлачили. Дугачак бео костур леђа, са огромним истакнутим лопатнцама, ребрпма и пршљеновима, беше откривен, Марија Николајевна и лакеј беху 14*