Дело

202 Д Е Л 0 рече она. — Разуми, да ми је много теже гледати тебе, а не видети њега. Тамо ја могу бити можда корисна и теби и њему. Молим те, допусти! — молила је она мужа, као да је cpeha њеног живота зависила од тога. Љовин је морао да пристане и, прибравши се и заборавивши сасвим на Марију Николајевну, пође с Китинком опет брату. Лако корачајући и непрестано погледајући у мужа, показујући му храбро и сажаљиво лице, она уђе у собу болесникову и, окренувши се полагано, тихо затвори врата. Нечујним корацима она брзо приђе постељи болесниковој и, заобишавши тако да он није морао окретати главу, одмах узе својом свежом млађаном руком костур његове огромне руке, стисну је и са оном, само женскињу својственом, невређајућом и саосећајућом тихом живахношћу поче говорити с њим. — Ми смо се сретали у Содену, али нисмо били познати, — рече она. — Нисте мислили да ћу ја бити ваша сестра. — Ви ме не би познали? — рече он са светлим осмејком. — Не, познала бпх. Како сте добро урадили што сте нас известили! Није било дана, а да вас се Косћа не сети и да се не узнемири. Али живахност болесникова није дуго трајала. Још она није ни свршила с говором, а на лицу његовом изби строг, прекоран израз зависти самртника према живоме. — Ја се бојим да вам овде неће бити сасвим добро, рече она, окрећући се од његовог фиксираног погледа и разгледајући собу. — Треба потражити од гостионичара другу собу, — рече она мужу, — а и да смо ближе. XVIII Љовин није могао мирно гледати у брата, није могао бити природан и спокајан у његовом присуству. Кад је улазио у собу болесникову, очи и пажња његова несвесно би се превукле застором, и он није видео, нити разликовао подробности братовог положаја. Он је осећао ужасан задах, видео прљавштину, неред n тежак положај, слушао јечање и осећао да се томе не може помоћи. Није му ни падало на памет да разабере за све подробности стања болесниковог, да помисли о томе: како је лежало тамо под јорганом ово тело, како су биле намештене ове мршаве цеванице, крста, леђа, и да ли се могу некако боље