Дело

АНА КАРЕЊИНА 201 међу живих. Љовин одмах осети прекор у упереном на њега погледу, и кајање за своју срећу. Кад га Константин узе за руку, Никола се осмехну. Осмејак беше слаб, једва приметан, али строги израз очију, без обзира на осмејак, не промени се. — Ниси се надао да ме затекнеш оваквог, — с муком проговори он. — Да... не, — говорио је Љовин, заплићући се у речима. — Како ми ниси раније јавио, још за време моје свадбе? Распитивао сам за тебе свуд. Требало је говорити да се не би ћутало, а он није знао шта да говори, тим пре, што брат ништа не одговараше, већ само гледаше, не спуштајући очпју, и очевидно удубљиваше се у значај сваке речи. Љовин саопшти брату да је и његова жена дошла с њим. Никола изрази своје задовољство, али рече да се боји да је не уплаши својим положајем. Настаде ћутање. Одједном Никола се покрену и ноче нешто говорити. Љовин очекиваше нешто особито значајно и важно, по изразу његовог лица, али Никола поче говорити о своме здрављу. Он је окривљивао лекара, жалио што нема московског знаменитог доктора, и Љовин разумеде да се он још једнако надао. Изабравши први тренутак ћутања, Љовин устаде, желећи да се избави макар за тренутак од тешког осећаја, и рече да ће да оде да зовне жену. — Е лепо, а ја ћу да наредим да се овде почисти. Овде је прљаво и смрди, мислим. Маша! спреми овде, — с муком рече болесник. — Па кад спремиш, изађи, — додаде он, упитно гледајући у брата. Љовин ништа не одговори. Изашавши у ходник, он застаде. Он је рекао да ће довести жену, али сада, разабравши се у оном осећају који га беше обузео, он се решп, напротив, да покуша да је убеди да не иде болеснику. „Зашто да се мучи као ја?“ помисли он. — Што? Како је? — с уплашеним лицем упита Кити. — Ах, ово је ужасно, ужасно! Зашто си долазила? рече Љовин. Кити поћута неколико секунада, плашљиво и жалостиво гледајући у мужа; затим приђе и обема рукама узе га за лакат. — Косћа! Одведи ме к њему, лакше ће нам бити удвоје. Само ме ти одведи, одведи ме, молим те, па после изађи, Дело, књ. 53. 14