Дело

128 Д Е Л 0 Он опет дубоко уздахну и тужно заврте главом. — Ајш ћу вам рећи — рекох ја — да је то једна прилично тешка и мучна ствар. Ја сам то на себи испитао, и кад сам већ почео и сањати да пушим и да ми цигара догорева међу прстима а ја још вучем, онда сам пљ.уно на завет и опет сам пропушио. Чудновата ствар: навика која се донекле претвара у органску потребу! Мој колега се на то кисело осмехну и једним тако испитљивим погледом упиљи ми се у очи. И ако нисам знао шта је хтео рећи, ја сам тај поглед разумео. — Лепо и паметно говорите, колега, али ипак то није код мене — рече он. Ту заћута мало и онда са жестином и очајањем додаде: — II ако бих и своју косу попушио, ја ипак не смем да пушим! Аја сам пушач, господине мој, још од своје једанаесте године!... Никад нисам веровао да ћу дотле доспетп, а, ето, сад то видим! — Па ви ми се видите здрав човек? — Хвала Богу. — Ако смем нагађати: многа деца? — Не, свега двоје. — Можда болесна? — Напротив; хвала Богу, здрава су ми деца као дрен. — Госпођа... можда... — Хвала Богу, жена ми је као од брега одваљена. — Онда знам шта је: несрећно јемство? — То најмање. ✓ И ту опет заћутасмо и ја опет приметих онај малопређашњи испитљив поглед. — Јесмо ли своји, колега? —упита ме он одједном врло интимним и врло одлучним гласом. — Мислим да јесмо. — II треба да јесмо! Један ваздух дишемо, једну муку мучимо, на једној се ватри печемо!... А, ако ме око не вара, ви сте добар човек? Ја сам ћутао. — Видите, колега, колико год нас је у овом несрећном надледштву, сви смо живи мученици, а не смемо се један другом ни поверити ни пожалити; све сам подлац и удворица!... Можете ме тргнути на душу и рећи му, али ја сам пропао човек само од фамилијарних празника нашег господина шефа! Тоје