Дело

428 Д Е Л 0 али ако опет порођај

“ И њој дође мисао о томе, како је неправично речено да је проклество бачено на жену, што he у мукама рађати децу своју. „Родити није ништа, али носити то је мука“, иомисли она, представивши себи своју последњу трудноћу и смрт овог последњег детета. II она се сети разговора с младом код механе. На питање, има ли деце, лепушкаста младица весело одговори: — Р1мала сам једну девојчицу, али ме Бог опрости, сахранила сам је у пост. — Је л’ ти јако жао? — упита Дарија Александровна. — Шта да жалим? Старац и онако има доста унучића. Само брига једна. Не да ти ништа да радиш. K’o везана си. Овај одговор учини се Дарији Александровној одвратап, без обзира на добродушну умиљатост младину; али сад се нехотице сети тих речи. У овим циничним речима беше и један део истине. „Та и уопште“, мишљаше Дарија Александровна, обазревши се на цео свој живот за ових петнаест година брака, „трудноћа, гађење, тупоћаума, равнодушност према свему и што је главно — ружност. Кити, млађана лепушкаста Кити, па је и она поружњела, а ја кад сам трудна, постајем грдоба, ја то знам. Порођај, муке, ружне муке, онај последњи тренутак... затим дојење, оне несане ноћи, они страшни болови...“ Дарија Александровна се стресе од саме успомене на болове од прскања брадавица на сисама, које је осећала готово са сваким дететом. „Затим болести дечије, овај вечити страх; затим успомена, гадне наклоности (она се сети преступа маде Маше у малини), учење, латинштина, — све је то тако непојмљиво и тешко. II поврх свега — смрт те исте деце.“ II опет се у њеној уобразиљи покрену сурова успомена на смрт од крупа последњег јој одојчета, која вечно притискиваше њено материнско срце, сети се његовог погреба, опште равнодушности нрема овом маленом ружичастом сандучићу и свога усамљеног бола, који срце пара, над бледим чеоцем с коврџастим зулувчићима, над отвореним и зачуђеним усташцама, која се виђаху из сандука оног тренутка, кад су га затварали ружичастим поклопцем са крстом од ширита. „И нашто све то? Шта ће битп од свега тога? Биће то, што ћу, немајући ни једног минута мира, частрудна, час дојећи, вечито срдита и г.унђајући, сама намучена и другога намучивши,