Дело

АНА КАРЕЊИНА 429 однратна мужу, проживети свој живот и што he порасти несрећна, рђаво васпитана и сиромашна деца. И сад, да нисмо лепо провели код Љовиних, ја не знам како би проживели. Разуме се, Kocha и Кити тако су деликатни да и не примећујемо; али то не може једнако трајати. Добиће и они децу, неће нам моћи помагати; они су и сад стешњени. Тата, који себи готово ништа није оставио, вероватно помагаће ми? И тако, ја сама не могу извести децу, осим уз пргшомоћ других, дакле с нонижењем. Али ако баш и претпоставимо најсрећније, да деца више не умиру, и ја нх којекако васпитам. У најбољем случају они само неће бити неваљалци. То је све што је могу да урадим. Колико мука и труда због свега тога. Убијен савживот!“ Она се опет сети онога што јој рече млада, и опет јој беше гадно да се сети тога; али она није могла а да не призна, да је у тим речима био и део грубе истине. — Је ли далеко, Михајло? — уиита Дарија Александровна пнсара да би одагнала мисли, које су је плашиле. — Од овог села, кажу, седам врста. Кола су се спуштала сеоском улицом на мостић. Преко моста је ишла, гласно и весело разговарајући се, гомила жена са савијеним конопчићима преко рамена. Жене застадоше на мосту, радознало разгледајући кола. Сва ова лица, окренута к њој, учинише се Дарији Александровној здрава, весела и као да је дражаху радошћу живота. „Сви живе, сви се наслађавају животом“, настави размишљање Дарија Александровна, прошавши жене, изашавши на брдо и опет у касу пријатно љуљајући се на меким опругама старог фијакера, „а ја, као год из тамнице, пуштена из света који ме је убијао бригама, тек сад за један тренутак дођох к себи. Сви живе: и ове жене, и сестра Наталпја, и Варењка, и Ана којој идем — само ја не“. „А они нападају Ану. Зашто? Зар сам ја боља? Ја бар имам мужа, кога волим. Не онако како бих хтела да волим, али ја га волим, а Ана свога није волела. Шта је она крива? Она хоће да живи. Бог нам је то у душу утиснуо. Врло је могућно да бих ијато исто учинила. Ја ни до сад још не знам, да ли сам добро учинила што сам је послушала у оно ужасно време, кад је долазила к мени у Москву. Тада сам требала да оставим мужа и да отпочнем живот спочетка. Ја бих могла љубитн и истински бити љубљена. А зар је сад боље? Ја га не поштујем. Он ми је потребан", мишљаше она о мужу, „и ја